Slobodna tema

            Sada to zvuči kao bivši hit sa pokvrene ploče, ali ja zaista nisam imao apsolutno nikakvu ambiciju da se bavim televizijskim novinarstvom.
            Razlog je jednostavan.
            Na putu zrelosti shvatio sam da čulo vida daje površne informacije glavi, pogotovo srcu, i da je nezahvalno očekivati od očiju iole  pouzdan put na mapi istine.
            No, kako to obično biva, život nas baca tamo gde ne priželjkujemo, pa je tako i mene odveo ka malom ekranu.
            Zapravo, taj izbor dogodio se nakon završetka jednogodišnje škole novinarstva u Novom Sadu, koji mi se svideo kao grad, pre svega jer je bio (i ostao) uređeniji i veći od rodnog  Kragujevca u koji sam po prirodi stvari trebao da se vratim.
            Međutim, kako to nisam želeo, jedini način da ostanem bio je da se maksimalno potrudim, što je nekoliko godna kasnije donelo i nagradu za najboljeg tv-novinara u Novom Sadu, a nedugo potom i ponudu privatne produkcijske kuće “Box production” da u njihovo i vlastito ime radim polusatnu emisiju koja bi se emitovala na televiziji Vojvodine.
            Kako je televizija Apolo na kojoj sam tada radio bio gradski medij, sa predajnikom koji se često kvario i uređivačkom politikom koja po inerciji tranzicije zavisi od toga ko ima većinu u Skupštini grada, a RTV je regionalna kuća sa višedecenijskom tradicijom, šansa se nije smela propustiti.
           Tako je nastala “Slobodna tema”.
           Zamišljena kao “one man show” u prvih nekoliko epizoda nije izgledala kao u stotinu i kusur snimljenih potom.
           Razlog je bio taj što sam sam sebi bio i tekstopisac i organizator, delimično i montažer, tonski producent i kostimograf i još mnogo toga, kao i sada, ali uz daleko više iskustva i, najvažnije od svega, sa jasnom slikom kako će “Slobodna tema” izgledati naredne nedelje.
           Sreten Samardžić, Danijel Ristović i ja u početku smo imali odrešene ruke uz uslov da emisija bude gledana i, naravno, zanimljiva.
           U glavi se dogodio polu-anarhični koncept koji je u istom loncu trebalo da umeša informativni i krajnje spontani sadržaj. To jest, da u nekom neobičnom prostoru snimam komentatorske osvrte na izjave ljudi koji su prethodno govorili na zadatu temu. Tako bi se emisija “oslobodila”, a naziv postao razumljiviji.
           Osim toga, svaka emisija bavila bi se drugom tematikom, obrađenom u šest priča sa po 12 gorepomenutih (spontanih) komentara i tzv. unutrašnjih monologa, završnih osvrta na svaku od storija.
           Razmišljajući o osobi koja bi to najbolje mogla da snimi, došao sam do zaključka da je Goran Frančić Soke pravi čovek za taj posao, dok je montažer Danijel Ristović Dendži prethodno potvrdio saradnju.
          Tu dugujem kratko pojašnjenje…
          Naime, pre “Slobodne teme” nikada nisam uređivao autorsku tv-emisiju, pa je bilo veoma nezahvalno donositi odluke. Svo moje iskustvo svodilo se na jedva dve dokumentarne reprtaže koje sam kao idejni tvorac potpisao, i za koje sam imao više nego rastegljiv rok emitovanja.
          U ovom slučaju trebalo je odabrati ljude koji bi maltene bili fanatici u svom poslu, jer sam predosećao da bi proizvodnja polusatnog programa za javni medijski servis svake nedelje, i to u privatnoj režiji mogla vrlo brzo da se kao izazov preobrati u fizički posao.
         Goran Frančić u tom smislu nije opravdao moja očekivanja onoliko dugo koliko verujem da je mogao, ali,  svejedno, njegova ruka krotila je kameru onako kako retko čija može.
         Slobodno i moderno, stilski dinamično i sklono eksperimentu.
         Pa ipak, već nakon šest snimljenih emisija na Soketovo mesto došao je Sreten Samardžić Srele, što zbog Soketovih obaveza, što zbog činjenice da smo već u tih mesec i po dana od nadređenih dobili brdo loših kritika apropo samog snimka, koji je bio spontan koliko i sam tok priče.
         Nije im se sviđalo njegovo rotiranje kamere i nasumično zum(odzum)iranje, kao ni moje preglasno sricanje misli u prirodi.
         Nešto je tu moralo da se menja, jer emisija je delovala kao uljez programa, sporog i staromodnog, ali takvog da je kao domaćin morao da se poštuje.
         Sretenov snimateljski pristup pokazao se kao lek za bolest kojoj nismo uspostavili potpunu dijagnozu.  Vredan i kreativan, staložen i iznad svega pun razumevanja, Sreten se nametnuo kao nezamenjljivo oko “Slobodne teme”. Sasvim sam siguran da bi mnoge njegove kolege poklekle u trenutcima kada im se mrznu prsti ili ujedaju komarci dok preko puta njih u stihovima viče i greši nimalo simpatičan ja!
         S moje tačke gledišta, imao sam debelu sreću da sa Sretenom provodim svo ovo vreme na terenu, iako se on ne bi složio pošto mu se omiljen komentar na naše radno angažovanje svodi na pitanje: “Kolega, a kada ću ja da sedim kući, a novci sami da stižu?”.
         E pa Srele, to bi’ i ja vol’o da znam.