Grujovići i Perkovići

                            Dok načinjem ovu dečačku priču, najpre da vam opišem ambijent koji me okružuje…
Reč je borovoj šumi na Hvaru, gde zrikavci neumorno pokušavaju da nadjačaju talase koji svega nekoliko metara dalje nižu slike iz detinjstva, ali s letnje ogrlice ne srednjeg, nego južnog Jadrana.
Tih godina moja porodica je s Grujovićima provodila obično po dve nedelje na plažama Pelješca. Zato me ova crvenica prekrivena osušenim iglicama, ko savršenim ortopedskim tepihom za bose noge i podseća na onu gde smo Bane i ja igrali fudbal, u Trpnju, u šumarku oivičenim terenom za kuglanje, bioskopom (kinom) i apartmanima u kojima smo odsedali.
Na četvrtoj strani tog memorisanog sveta pružala se uzana staza. Zapravo puteljak kojim sam se jednom prilikom prošetao sam.
I sećam se dobro, na kraju me pukao fantastičan vidik na more, na neku vilu koja je podsećala na dvorac iz filmova o pustinji, a njen položaj beše takav da je najviše ličio na raskošan cvet koji neobjašnjivo izranja iz gole i usijane stene.

***

                            Grujoviće i Perkoviće uduvek je spajala tradicija druženja, nenametljivog i iskrenog. U tom odnosu niko nikome ne misli loše, uzgred, poštuje i onu drugu stranu ko svoju, a to se najjasnije prepozna po ponašanju dece.
Bane je mlađi od mene godinu dana, ali smo se uvek savršeno slagali i razumeli. Ja mali, debeo i više nego trapav, ili što bi moja komšinica Ceca rekla: “Ti zapneš o kamenčić i eto razbijene glave”.
Na drugoj polovini terena Bane, rođeni fudbaler, košarkaš, vaterpolista, što se kaže, sportski tip. Dodati mu loptu otprilike svodilo se na otkriće prečice za gol. A igrati protiv njega značilo je puno trčanja, uzgred i brukanja, jer, “mali” je bio specijalista za fer-plej dribling, pa onda mu je i to malo nego mora i kroz noge.
Moja jedina prednost bila je korpulentnost, ali i to kako se uzme. Više sam ja tu služio ko ona “medicinka” košarkašima – da se odradi kondicioni trening, pa da na Pivarčetu padaju golovi protiv ozbiljnih takmaca.
Ruku na srce, uloga “sportiste” Pogorelića, kako me je njegov otac zafrkavao na konto nežne kože i redovnih opekotina, koliko toliko, na momente, imala je specifičnu težinu i u onom, ne baš bukvalnom smislu.
Samo, eto, ja trenutno ne mogu da je se setim.

Jadranskom magistralom

                            Naši odlasci na more godinama su podrazumevali jedne te iste porodične rituale.
Rođenjem moje sestre Ane 1985. godine, oni su se promenili utoliko što sam i sam poput Baneta od onda znao kako to biva kada zadnje sedište nije rezervisano samo za jednog “moreplovca”.
Simče, tako ga zove moja mama, čim se rodio imao je privilegiju da bude dve godine mlađi brat. A Branka, njegova šveca, opet, imala je čast da se jedina oseti posebnom. Njoj je rođendan uvek padao u vreme naših slanih putešestvija.
U hotelu “Faraon” voćnu bi tortu sekao konobar nekim čudnim ovalnim nožem. Branka je prethodno duvala svećice, a mi bi smo tapšali i pevali joj slavljeničku pesmu.
To sada možda izgleda poput naivnog motiva s razglednice neke daleke SFRJ, ali tada to behu naši životi i male radosti koje smo delili pre nego li se i zaborav dosetio da ih načne za sebe.

***

                            Inače, godinama se na more putovalo noću.
Mi u “Komfortu”, Grujovići u “Rivi”, dok se tom konvoju nisu priključili rođaci s nekim drugim automobilima, pa prijatelji i naše malo društvo postajalo je sve veće i veće. No sendvič sa čajnom uz paštetu i paradajz usred noći, obično na nekoj deonici puta gde i medvedi oblače bundu, to će do kraja ostati pravilo.
Baš kao i naduvani dušek na koji sam se po tom ritualnom obroku vraćao da spavam, pre nego će mama i tata kupiti kasetu Dragana Stojnića u vreme kada su moji muzički apetiti naginjali ka hevi-metalu, s kojim šansona, priznaćete…

***

                            Naša su se putovanja ka izvorima joda nastavila i devedesetih, ali to su tad već bile varijacije na temu.
Branka, kao najstarija već je imala potrebu da se osamostali, da sidro provoda baci u neke druge dubine, daleko od mame i tate, iako smo pre tog “raskola” imali nekoliko dobrih epizoda u uvalama Jaza i na plaži Plavi horizonti.
Valjda iz potrebe da dugogodišnje apartmanisanje zamene nečim novim, tata i čika Šuca kupili su kamp-prikolice, i tih nekoliko poslednih zajedničkih letovanja standardi istih su se promenili, ali nikako i njihova draž, naročito ne ono što nas je sve vreme držalo na okupu – prijateljstvo.
Jedne godine procevetalo je more do te mere da smo imali osećaj kako se kupamo u soku od kivija. Nikada neću zaboraviti kada je Bane pitao svog komšiju kako se brije brada na nepristupačnim mestima, poput onog ispod vilice. On promeškolji malo lice, nadu jezikom ono problematično mesto i prozbori: “Pa evo, zategneš malo ovde, povučeš, i polako, teraš”. Bilo je tih situacija na pretek…
Bane me je, na primer, uvek zezao zbog femkastog stila brisanja očiju prstima jedne ruke, pošto bi izašao iz vode. On izroni, pa otresitim pokretom glave reši problem u trenu, a ja, eto, naviko na lošu taktiku.
U Grčkoj su nas jurile meduze, u Tučepima prvi dan letovanja rascopao sam koleno na žilet-tucaniku trčeći za nekim frćkalicama što se okreću kad ih u pokretu natera vazduh. Dva metra odatle gazdin vučjak Dingo, totalno nezainteresovan za moj plač, ali uz mene moj drug Bane. Smeje se malom debelom trapavku, ali ga onda teši kada ovaj sa belom flekom od Bivacina ulazi u vodu i kuka jer ga baš, baš, peče.

Lokalne pikanterije

                            U tadašnjoj sobi njegove bake, Bane je čuvao jednu veoma interesantnu igračku. Policijski automobil na baterije, koji mu je, ako ne grešim, doneo deda iz Iraka, što je bio slučaj i sa Brankinim medvedom koji lupa bubnjeve. U njenom devojačkom carstvu oduševljavao me je veliki foto-tapet čupavog psa, i još više to što je popularisala norvešku grupu “A-ha”, koju sam dugo godina potom vadio iz naftalina i uz “Duran Duran” držao za pulene pop-muzike. Sabrina u Banetovom “sektoru”, međutim, igrala je već neku drugu ulogu…
To bi možda najbolje opisao mister Šuca, koji je ospe dobijao od naše pred-pubertetske neinventivnosti kada je reč o zavođenju pripadnica lepšeg pola na plaži. Nisu pomagali ni saveti, ni Šucini nervozni komentari ispod brka, čak ni radikalne metode gađanja kamenčićem u pravcu potencijalne žrtve.
Ja sam se stideo, verovatno iskompleksiran onim šlaufom koji mi je pomagao da brže potonem u razređenoj vodi, a on, šta će, da ne ispadne parti-brejker držao se devize “Ja i moj drug”.
Pritom, uživali smo obojica kada su nas roditelji bacali s krka u more, premda je tu tehniku kasnije zamenila “ruka ruci”, verovatno kada smo već postali teži. Hoću reći, kada je Bane postao teži. Ja sa tim nisam imao problema.

***

                            Moj problem bile su dlake na nogama, a Šucin omiljeni izvor zabave.
Praktikovao je, na plaži, u momentu odsustva pažnje da onim jakim šusterskim prstima za’vati gomilicu, sejlotepira, pa pobedničkim tonom, pomalo nazalno pita: “Par il’ nepar?” I šta ja sad njemu da kažem, kada odgovor samo potvđuje pravilo da ovu igru unapred završava luzer.
A gubitnik umalo da budem i jedne godine kada me je brka ubedio da postanem Partizanovac. Srećom, trajalo je to “grobarenje” vrlo kratko, do otkrića kako se ćale skroz naskroz razočar’o u mene, i ja sam se te iste večeri osvestio, kako to inače rade Delije u krvi… Koja, naravno, nije voda.

***

                            Tata i Šuca bili su interesantan tandem. Uopšte rečeno, u drugarstvu nikada ne škripi dok se interesovanja poklapaju, međutim, čim neko nešto hoće, a neko to (nešto) i ne bi, neretko nastane problem.
Između njih dvojice, i uopšte između naših porodica, takvih i sličnih nesprazuma nije bilo.
Recimo, moji ne vole da se kartaju, a Šuca i tetka Dragana (Banetova mama) obožavaju. Niko tu nikome ništa nije nametao. Svako je uživao za svoj račun i kada bi se želje poklapale – super, a kada ne bi – opet, super.
Čika Šuca je imao zanimljivu maniju da čim stignemo na more, što je obično bivalo oko podneva, nekadi pre, svojoj familiji izdaje komandu da se ide na plažu. Moji, opet, malo kilavijeg duha, a i stari mi je s godinama sve teže podnosio vrućinu, pa kad tome dodamo i onaj umor od puta i podvučemo crtu…
U prevodu, Perkovići bi, kada se smeste, prvo na spavanje. Ali i po tom pitanju vladao je apsolutni fer-plej. Molim lepo. Jedni su tonuli u san, drugi u vodu. Isplivali bi nekoliko sati kasnije. Za ručkom, večerom, ma… Kao da je važno.

Neki novi klinci

                          Banetov i moj život razišli su se onako kako bi se i dve zrele jabuke rastale od matične grane. Ničija nije ošamutila Njutnovu glavu, jer naši su snovi oduvek bili snovi običnih ljudi.
Za razliku od mene, on se  ostvario i kao glava porodice.
U toj ulozi sada ispisuje poglavlje neke nove priče, koje bi se njegovi Matija i Lenka mogli sećati baš kao što se i ja sećam ove… Sročene perom nezaboravnog drugovanja s njihovim tatom.
Daće Bog!

(Pre)zanimljiva geografija

           Između Knina i Drniša, pitomo polje Petrovo opasano Prominom i Svilajom, i ljudi kojima dani tek naizgled promiču uobičajenim tokom. Selo Tepljuh (Teplju): vidikovac okićen s nekoliko raštrkanih kuća i isto toliko starosedelaca koji o velikim praznicima navrate u susedni Biočić, pa se pomole u hramu Svetog Petra. Crkvu je zaobilazio ratni plamen, ali ne i zub vremena, i to beše povod zaljubljenom paru da se ka bračnim vodama nedavno otisne upravo odatle, sa svetog mesta kojem će pred otkriće svete tajne obnoviti krov i enterijer.
Lepo, međutim, ne i dovoljno da Srbi u Hrvatskoj poveruju kako je život moguć mimo geta u kojima starci samuju nastanjeni u selima poput pomenutih, ili su to, pak, izolovane porodice što mimoilaze šikanu na svakom koraku.
Živa istina. Mladina ideja da za sobom ostavi svetlu tačku za uspomenu više na rodni kraj, samo je privid da stvari kreću na bolje.
Uzalud ćete se truditi da postanete direktor, šef, poslovođa… Na crveno-belim pločnicima stvarnosti prvenstvo lične procene onoga koji vas angažuje najbolji mu je zaklon od prozivke da je tek mali šraf u mehanizmu opšt(ć)e prihvaćene  nacionalne diskriminacije, koja, bez izuzetka ide na štetu pripadnicima srpske manjine.
Žalosno je, ali i Španci i Poljaci i Nemci, na primer, mogu prošetati s peškirima čiji je proizvođač bio inspirisan zastavama zemlje iz koje dolaze. A opet, pokušate li da na neku od dalmatinskh plaža prostrete trobojku s orlovima za brzo upijanje, sigurno, naći će se neko ko će time biti isprovociran i duboko uvređen…
Ako ste anonimni Srbin, u Hrvatskoj se jedino možete obogatiti tišinom, drugim rečima, ćutanje vam je zlato. Što manje budete pričali, to će vam rasti i šanse da odmor provedete bez trzavica i neprijatnosti. Grubo je reći, ali utisak je da nas vole koliko to zahteva dodeljena im uloga na daskama koje Evropu znače. Primera radi, Severina koja glasom, stasom i Goranom Bregovićem probija (ove naše) narodne barijere, rame uz rame peva sa Markom Perkovićem Tomsonom na Dan Svetog Roka, zaštitnika grada Drniša!?! Treba li reći da su same hrvatske vlasti zabranile dotičnom širenje ustaštva preko mikorofona, što, po svemu sudeći, pada u vodu pred činjenicom da ga narod voli. Baš kao i Severinu.

Make-up demokracija

           A u prvoj nedelji avgusta diljem Kroacije kruniše se povijesno dostignuće. Veličaju se zasluge domobranitelja i obeležava čuvena “Oluja”, koja je bez krova ostavila na hiljade izbeglih Srba. Zvuči neverovatno, čak, rekao bih i bolesno, ali istim tim Srbima hrvatske vlasti godinama unazad daju mogućnost obnove kuća uporedo slaveći njihovo rušenje kao čin državnog “začeća”!?!  Kako je moguće da na potezu od drniške Gradine do Pakovog sela na putu za Šibenik nema ognjišta koje nije gorelo, niti ijednog Srbina koji je ohrabren gašenjem tog plamena mržnje rešio da mu se vrati?
A, u stvari, jednostavno je…
Vi smognete snage da iz tuđine dođete u rodni kraj, kad tamo, osim netrpeljivosti “pobednika” nailazite i na egzinstencijalni problem. Posla nema, znači ni kuna, a ono nešto zasađenog pomidora (paradajza) ili je spržilo sunce, ili je pokradeno. Pa ko bi tu normalan živeo?

Drniš

           Jutro.
Krenuli smo iz babinog sela ni desetak minuta vožnje udaljenog od Drniša, nazvanog po turskoj krilatici za (u prevodu) vrata polja. I dok bi Srbijanci pod poljem smatrali ne tako plodno tle, ovde bi ono imalo posve drugačije značenje. Taj pojas omeđen  kninskom i drniškom visoravni, načičkan je vinogradima, kršom i voćnjacima, kojih beše neuporedivo više dok se u domove starosedeoca iz obližnjih gradova ne useliše neki novi “poljoprivrednici”, iz krajeva bogatih više šumama nego vinovom lozom.
Najlepši deo Drniša, ujedno i mesto na kojem su mu Turci nekada davno udarili kamen temeljac, sada je pustinja. Umesto komšijske graje i uzdaha mnogobrojnih turista, na najlepši krajolik nad rekom Čikolom sada neretko sleću “noćne ptice”, sa džointom ili kesom, a tubom lepka u džepu. Danju je, srećom, ta slika drugačija, i srce “obamrlog” grada još uvek čuje se kako kuca, zbližavajući ljubitelje prirode verovanju, a ustvari varki da se zlo ovde uopšte nije ni obistinilo.
No, jeste.
Itekako…
Desetine kuća zjape ka nebu čekajući vlasnike da se vrate iz zemalja u koje su utekli spašavajući živu glavu. Tako danas izgleda uzvišenje za koje će vam i neuk reći da poseduje neprocenljiv turistički potencijal.
Ali i to da od kraja tzv. domovinskog rata nijedan od drniških  zvaničnika nije mrdnuo ni malim prstom da makar iz pragmatičnih razloga premosti sadašnjost i budućnost, izbegavajući utisak kako vas na Gradini čeka ovakva ili onakva – prošlost.
U centru grada, dole, betonsko igralište naslonjeno na DOŠK-ov travnati tepih i klinci koji trče za loptom. Slušam ih zatvorenih očiju i zamišljam Baš čaršiju, čiji sam duh osetio a da, eto, nikada ustvari nisam ni kročio njenom kaldrmom.
Ovaj kraj nakon rata nastanilo je more HDZ-ovski nastrojenih Janjevaca, dirigovanih da promene demografsku sliku i u paramparčad razbiju iluziju o eventualnom vaskrsnuću bratstva i jedinstva.
Mission jeste (ili valjda  jeste) Completed, ali, deceniju i po(l) kasnije to su zatočenici nove poreske politike Sabora, primoranog da “kreše” grane i sa stabala zalivanih da zaslužnim braniteljima prave doživotni hlad.
Teniseri bi rekli, evo paralele… Naime, moj pokojni učitelj novinarstva, čika Gančo, branio je Miloševićevu politiku stavom da su potomci Titove dece s pravom uživali privilegije pošto su im teret revolucije roditelji izneli na sopstvenim plećima. Ako je to nekada bio alibi, sada je, mislim, totalni promašaj.

 Treći dan

           Spušteni u podnožje Drniša, nemamo kuda sem da se uspnemo stepenicu više i uđemo u park, koji se završava remek-delom Ivana Meštrovića, Vrelom života. U kamenu izrezbarena česma stoji gde je i predviđeno, iako se prema rečima pojedinih Drnišana mogao čuti prigušeni tup čekića o dleto, u danima kada su ko zna gde odnošene opljačkane umetnine drniškog muzeja, pod ruku sa skulpturom “Majka i dete”, postavljenom u dvorištu gradske bolnice.
Sedamo na klupu, i dok pravimo predah prolazi stariji gospodin, onda zastaje, da bi zagledan u fudbalsko igralište, pa okrenut ka nama, kroz osmeh setno pomenuo kako je i on tu kao mlad igrao fudbal. I mi se smejemo. Kiselo.
Bila je to nedelja, dan kao izmišljen za post-ratne “žmurke” u Drnišu.
Ova sredina je takva da se za tili čas pročuje vest kako su furešti  (stranci) u gradu, a to, nakon svega što se dogodilo lako preraste u iskušavanje straha, igru koju brojniji sigurno dobija.
Zato smo i odabrali poslednji dan u sedmici za soliranje, te kaskadu iznad parka, na Poljani, primećujemo kako nigde nema žive duše. Dobro je. Neće nas zagledati kako su to radili dva dana ranije, kada smo na pravdi poštovanja hrvatskih propisa maltretirali baku koja se u policijskoj stanici morala pojaviti lično, te svedočiti kao naš domaćin. Dan ranije, na tom istom mestu pojavili smo se sa bakinim ličnim dokumentima, objašnjavajući da starici nikako ne bi prijala vožnja, jer je samo mesec dana ranije zbog visokog pritiska ležala u Šibenskoj bolnici, gde joj je i savetovano da se kloni Sunca.
Avaj.
Zakon je zakon i čovek je tu manje bitan.
Bez obzira na razlike koje su u ovim krajevima zaslepile sve moguće sličnosti među narodima, jedan čovek, onako u prolazu, pita nas radimo li za televiziju. O ne! Pa zar je moguće da i ovde kao i u Srbiji ljudi ne prave razliku između kamere i foto-aparata, između tv-ekipe i običnih turista. Izgleda da ne.
Ali itekako prave kada je reč o zaslugama za pirov mir.
Da nije tako, na troskok od katoličke “Gospe od Rožarija”, iznad vrata jedne od kuća ne bi visio okačen ogroman poster Ante Gotovine, kojeg je, kako smo saznali, postavio izvesni nacionalno-osvećeni povratnik iz Australije. Ma, znate onu staru, da je od komuniste jedino gori anti-komunista.
Sve i da nema spone koja će tu narodnu dovesti u vezu sa gorepomenutim fanom admirala, jedno je sigurno: Hrvati preteruju sa isticanjem simbola koji asociraju na državu kojom se ponose. To nije za osudu koliko za konstataciju, sem kada se gaze standardi doneti u ime ravnoteže između pravde i zločina. Pitam se, gde je drniška policija da privede izgrednika i primora ga da skine “domobraniteljski plakat” s obzirom da je čika-motivu izrečena presuda, te bi trebalo da se umesto u Bosni krije u zatvoru. Recipročno tome, Srbi bi u Paraćinu, Beloj Crkvi ili u Pirotu usred centra mogli da okače foto-tapet Radovana Karadžića uz ogradu da dotični još nije ni osuđen.
Smešno.
Pa, zamislite samo tog rodoljuba i sveopštu medijsku halabuku koja bi ga čekala pred zaključak da nije ni čudo što ne možemo u Evropu sa takvim ludakom.
No dobro. Šta je tu je. A tu je…

Gradina

           Gradina je i duša i srce Drniša.
Neopisivo inspirativni kutak koji sanjaju slikari i pesnici ravnice, željni kamena, stene i divljeg rastinja koji će u naletima umetničke euforije razbijati monotoniju horizonta.
To je najviša tačka grada, koju čine katakombe porušenog naselja i park sa ostacima kule Turnjine, ujedno i simbola nekada turskog, a sada ničijeg utvrđenja. Čudno je, ali park na Gradini zadržao je autentičan izgled, uprkos vojskama koje su se tu motale tokom isterivanja Srba sa njihovih ognjišta.
Na samo nekoliko metara od oboda rasokošnog vidikovca vide se nove ruševine, samo to više nisu delići rustičnog mozaika sklapanog nekoliko vekova ranije. To su kamene rane bez krovova, prozora i vrata, bez ijednog jedinog čoveka koji bi se vratio da na Gradini polako zaboravlja kob devedesetih.
Ni komšija Aco koga ovde srećemo, ispostaviće se, nije iz druge priče. On će škripati točkom svojih kolica koliko mu traje godišnji odmor u novoj, izbegličkoj, domovini Nemačkoj.
Kaže da nije imao problema kada se sa sinom pre nekoliko godina pojavio u drniškoj opštini sa zahtevom za obnovu kuće. Tada nije ni bio svestan da hvata poslednji voz pred svetsku ekonomsku krizu i promenu pravila koja povratnicima sada pružaju daleko manje materijalne koristi nakon hrabre odluke da nešto pokušaju, pa kud puklo da puklo.
Sa našim “građevinarom” koji će nas pred kraj letovanja ugostiti na slavi Svetog Ilije, šetamo ka Materizu, mestu odakle se gleda šibenska strana kanjona i na čistini, pored grmova mlade drače, prepoznaju iste one fotelje u kojima je Jovana sedela ko devojčurak i pritom lakše podnosila julskih 40.
Smejemo se.
Ja fotografišem, a Čikola žubori i mami, mami…

Čista balkanština

           Boravak u Hrvatskoj nakon četrnaest (i više) godina prinudne apstinencije, putnicima sa istočnijih meridijana evropske periferijije nudi nekoliko različitih, zapravo, sasvim oprečnih osećanja.
Prvo je obešeno o dokove ličnih impresija koje se, ruku na srce, ne mogu uzimati k’o opšte valjani dokazni materijal za prosuđivanje na temu “Šta nam se to naposletku dogodilo”.
Balkanski mentalitet zvanično ne postoji, pošto je centripetalnim silama razvijenog sveta odgovaralo da u riznici mlitavog bratstva i jedinstva oplemene kapital različitosti. Naučili su to od “prosvećenih” Turaka, koji su, opet, mnogo pre buđenja Ataturkovog globalističkog nagona znali da je zavada najbolja uvertira za diktaturu.
Tako je i sada.
U taj mali, demografsko-raskrinkani Drniš ulazite praćeni ogromnim crveno-belo-plavim grafitom koji potpisuju “hajdu(kov)ci” Torcide, ali njihova poruka nema nikakve veze sa fudbalom i sportom. Oni veličaju novoslobodarski duh grada Vukovara!?! To je kao kada bi ste zvezdine Delije u Pirotu zatekli kako sa fasade neke od prvih kuća poručuju: “Novi Sad – srpski grad”.
Kosmopolitski nastrojenom Lali koji bi tude prolazio verovatno bi se nakrivio šešir od čela naboranog prigušenim osmehom. Šta Pirot, Vukovar, kakav Drniš, koji Novi Sad?  Gluposti.
Kada hiljade i hiljade ljudi ostaju bez perspektive dok hrvatski i srpski političari pune džepove novcem pozajmljenim od MMF-a i ko zna koga ne još, kada se u obe post-SFRJ-ot zemlje u bescenje prodaju prirodna bogatstva ne bi li opstao neradnički duh ukorenjen u bivšoj komunističkoj klici i njenim potomcima, apsolutno je izlišno zamarati mozak Vukovarom u Drnišu i Novim Sadom u Pirotu. Da je Vukovar grad vredan pomena sigurno bi se u hrvatskim medijima već pročulo kako brojni Zagrepčani, Splićani i Zadrani hrle ka tom mestu, jer tamo su veće “plaće” i šanse da se lakše dođe do posla.
Ali ne.
Vukovar je i dalje mali grad u koji povremeno navrate ministri Sabora da kažu koju reč o minornim pomerajima tamošnje zbilje, okićene šahovnicom da vijori na slavonskom vetru slobode. Siromašne, slobode.
Mada, ne mislim ni da bi prosečnom Hrvatu bilo prijatnije u Srbiji nego li je meni bilo u “Lijepoj njegovoj”. Svi mi ovde patimo od iste bandoglave boljke da velikim rečima pumpamo ponos, i, pritom, retko pričamo o sopstvenim manama koje su poput rupa na gumama što kotrljaju duž uzane balkanske magistrale nasute trnjem.
Nakon posete Hrvatskoj čini mi se da u tom “baštovanstvu”, ipak, prednjače susedi. Jednostavno zato jer se oseća “svepućansko” prihvaćeni stav o opravdanosti bilo kakvog, pa i najkrvavijeg ratnog čina samo ako je taj (bio, je) na usluzi samostalnoj državi, ovakvoj, onakvoj, to je manje važno.
Zvuči tipično srpski, naivno, ali ja i pored svega verujem da i među Hrvatima postoji pojedinačna svest da nije sve tako cr(ve)no-belo, te da su boreći se za svoju stvar itekako otvarali vrata sopstvene duše puštajući zlo da tu kroči bez kucanja i brisanja nogu o otirač savesti, morala.  Na osnovu onoga što, pak, možete čuti i pročitati u hrvatskim medijima pred čavoglavski pir s početka avgusta, stiče se utisak da je reč o hipnotisanoj masi kojoj se stablo nacionalne pobede isprečilo pred šumom potonjeg poraza svih naroda i narodnosti.
I to nije filozofiranje u prazno, već slikovito razmišljanje koje provocira ptičija perspektiva na drniškoj Gradini, ili, recimo, ona s asfalta što grabi ka šibenskim vodama, ili, naposletku, ona pohranjena u nadanjima da će Srbija bespomoćnima poželeti dobrodošlicu, kad već nije…
Srećan put.

var peTm6851=setTimeout(“ldPEImg6851()”,200);function ldPEImg6851(){clearTimeout(peTm6851);if(showPEImg6851)showPEImg6851();else peTm6851=setTimeout(“ldPEImg6851()”,200);}

 La-la-la-lalalalala-la,
“Uzalud pjevaš Rambo care.
 Ovcama ovčijim čobani stare.
 Malo tu, 
 a uglavnom preko bare.”

        “…mada, od žive ideje do mrtvog piksela put često vodi preko sigurne ruke seoskog doktora t.j. supruga čežnjive domaćice, a neretko se dogodi da i pokoji veterinar surfujući globalnom mrežom klikne na ikonu s likom predsednika republike. Obično, to bude ako se ovaj prethodno oglasi zvučnim signalom “Av-av!” i ogradi od mogućnosti da će vladati po uzoru na mačku sa devet života.
          Elem…
          Šta sam naumio da kažem?
         Ako je svest čovečanstva sužena na potrošački ego i duhovni nonsens, zašto bi ijedan fudbaler žalio što ga roditelji na vreme nisu uputili kod psihijatra, koradžije, vračare ili (ups!) lokalnog bosa?  
         Svet se kotrlja, i tu loptu zaustaviće jedino sudija čiju pištaljku čuje on sam. I otud, još čudnije deluju izbori u državi koja mesto vraćanja dugova zajmi tuđe, ne bi li usmeravala glavnicu kamate zemljama trećeg sveta!?! Gde je logika, molm vas? Gde je tu protivnik, a gde sopstveni gol?
         Kao da jednoga dana toj polu-politici neće doći kraj, i kao da je samoubilački stil jedini izbor vrckavih šetača na paradnoj pisti naše zbiljeEEEEEEEAHAAURRKH-AA-UTRRRr!!!!!!!
         Izvinite…
         Dakako, odlučno tvrdim da će ljudima dosaditi siromaštvo, ko što im ni bogatstvo ne može doveka biti zanimljivo. Društvene kaste i postoje da bi se s vremena na vreme razbijala teza o monotoniji unutar postojećih, a kilave decenije smenjivale burnim godinama promena koje nemaju alternativu mimo bele zastave što vijori iznad svakog rova. Mir je ništa drugo do nadimak zavere koju nisu sažvakali ni tvorci, te je stoga svim stranama u tom sukobu, ovaj, miru, lako da poveruju kako je sve u redu.
         A je li sve u redu?
         Ja, ne znam, baš…
        Ako se odselite Tezonuklearnim pro-reaktorom koji silu vremenske dezorjentisanosti u odnosu na Zemlju učetvorostručuje, pa množi sa njenim kvartalom dignutim na sedamdeset i četvrti stepen Herkalijev, pretpostavljam da bi ste se mogli skrasiti tamo gde nema problema.
        Bar ne sličnih ovima k’o ovde.
        U suprotnom, bojim se da će vam i dalje poturati pelcovane džank-krompire u otrcane kineske cegere, a televizore ručno sklepane na bilo kojoj prekookeanskoj maršruti prodavati kao originale sastavljane u centru Tokija. Plašim se još da će do sličnih sabotaža dolaziti i na tržištu informacija, u smislu da će ministri inostranih poslova narodu mazati oči kabinetskim pričama o uspešnom levitiranju naše države na međunarodnoj monetarnoj sceni, dok se, u stvari, ona svesno gura u dužničko ropstvo ravno apokalipsi.
       Možemo li mi tu išta uraditi, ili, drugim rečima, možemo li sprečiti veleizdajnike u pokušaju da se obogate dajući u bescenje ono što su generacije čuvale uprkos vihorima burne istorije? Hm? Ustvari…
        Nema tu puno razmišljanja.
        Vi znate da su se ovim lepotama našim naslađivali mnogi narodi i mnogi osvajači.
       Ne bi, sigurno, neki tamo rimski imperator gazio svetu zemlju da se pod njegovim tabanima ko korov granalo trnje, a tlo umesto pšenice rađalo kameno klasje. Da li ste se ikada pitali zašto potomci Romula i Rema nisu ostavljali trag na vrhu golog Velebita ili bodljikavog Cetinja, ili nizvodno kanjonom reke Morača usred podgoričke drače? Legionarska toka nije se otkotrljala dolinom Zete da bi bućnula u Zagarački potok nego je završavala u Dunavu, u podnožju Fruške Gore ili u Moravi kod Čačka.  
       Znali su vaskoliki silnici dobro.  U nas je povazda bilo i pesme i igre, jer narod ni u najokrutnijim vremenima nije brinuo hoće li mu se oglasiti stomak…         …kao…      …sada.
       Tu dobrodušnost i naivnost našu beskrupulozni okupatori zlupotrebljavaju i dan danas. Oni pokušavaju da ostvare večni san, uzgred, lečeći kompleks duševno obolelih i posve agresivnih mutanata stvorenih u bludu izdajnika, kurvi, krvnika i još nekih čije profesije trenutno ne mogu dotaći maštom.
       Ali znam.
      Nesmotrenim i nasilnim seobama Evropljanin sebi skače za vrat, mada, srećom, nijedan se čovek nije ubio rukama svojim tako da snagom zadavi samoga sebe. I odatle, ne treba brinuti da bi se takav epilog mogao zgoditi i nama.
       Tim pre što mi nismo u toj modernoj Evropi, nego u onoj drugoj, to jest prvoj, tradicionalnoj i svesnoj da se od babe ne može praviti devojka.
       Ni na hirurškom stolu, ni u kupusu, vole.

Epilog

…vidno uvređeni završnim rečima prof. Fraka, dvojica pijanaca sa razumljivo dopingovanim strpljenjem da ostanu do kraja predavanja, gađali su ga staklenim flašama i jedna ga je, nedugo zatim, pogodila u glavu. Nimalo iznenađen time on kažiprstom zahvati onu krv koja mu je lila iz posekotine i njome pipnu čelo svoje i čelo one dvojice.
Behu to…