Devedesete su za mnoge od nas iz sedamdesetih bile najplodotvornije, mahom dok posmatramo ono što smo ostavljali za sobom, ali sasvim sigurno sudeći po onome što su kreirali naši poznanici, neretko i prijatelji.
Moji se pubertetski mitovi i legende u tom smislu nimalo ne razlikuju od tuđih.
Poput većine pop-rokerski nastrojenih i ja sam se bunio protiv diktatorskog režima, kupovao sam pivo za fening u vreme najveće inflacije, slušao novitete na bugarskim nosačima zvuka, bivao povučen, stidljiv, lud i maštovit, jednom rečju naivan (koliko i mlad).
Neki od nas naposletku ostaše kadri da sačuvaju to dete u sebi, kod drugih ono se izbezobrazilo, ili, u najgorem slučaju odraslo i otišlo svojim putem.
No, ono što ostaje su brojna pisma iz vojske, daleko maštovitija od potonjih ugovora o zasnivanju radnog odnosa, ili aneksa istog koji potvrđuje da smo odrasli(ji), odgovorni(ji) i konačno sposobniji da krenemo stepenik više.
Kasnije, godinama nakon alternative, grandža i saznanja da je adolescent u meni odsvirao svoje, put sudbine prikovao me je za žurnalističku stolicu, a ruku (desnu) nadlaktio na redakcijski sto, kako bi šaka zauzela “konkucu-mislim-dakle-postojim” stav.
Ni ne sluteći prethodno da bih mogao živeti od novinarskih pisanija, oseka slobodnog vremena i plima sve brojnijih obaveza primorale su me da se otisnem s obale priučenog hronologa u vremenu, i nekadašnje snove ponovo oživim, ovoga puta ne notama, nego rečima.
Nažalost, to se isprva nije dešavalo tokom radnog vremena, koliko u trenutcima kada su me prijatelji pozivali da pišem za njihove sajtove i uzged profitiram uz fer mogućnost da sebi budem i lektor i urednik.
Tako sam i shvatio da pravi talenat i dar dolaze do izražaja samo kada si sam sa sobom, i niko ti ne sugeriše niti popuje komentarom “to valja, a ovo ne”.
Umesto stega cenzure i autocenzure pritiskaju te tišina i nejasnoća situacije u kojoj možeš biti dželat, ali ti niko ne brani ni da budeš car, spreman da pomiluje osuđenog na lošu kritiku.
Neki to, primećujem, rade veoma dobro, a da pritom uopšte nije obavezna njihova profesionalna prisutnost u skribomanskim vodama. Što, naravno, ne znači da ovde nećete naići i na otisak razmišljanja nekih mojih kolega, zbog čijeg sam pristajanja da ustupe svoje članke neizmerno zahvalan.
Na vama je samo da odaberete autora…
