Pokretne trake

          Za razliku od mog druga Arsenijević Nenada Arčija, s’pojavom video-rekordera i VHS klubova nisam izrastao u filmomana, a ni dan danas ne mogu se pohvaliti da sam pasionirano blizak sedmoj umetnosti.
        Ipak, godinama pre nego što ću kao novinar stati pred objektiv tv-kamere, dogodilo se najveće kinematografsko otkriće posle predškolske “Galaktike” i “Planete majmuna”.
        Film “Zajedno do kraja sveta” Vima Vendersa, izvajam kao film svog života, premda me iskustva iz oblasti muzike uče da nije zahvalno biti fanatik, jer se ustoličene simpatije tokom godina rasprše vetrom nekih novih ideja i razmišljanja…
        Tek nedavno Nenad mi je poklonio čitavu trilogiju “Until the end of the world” koja staje na nekolko dvd-ova i njeno gledanje bez prekida trajalo bi nešto kraće od devet sati.
        Znam da ne spada ni u kakav domen egzotike ali moram pomenuti još i podatak da smo prvu (skraćenu) verziju filma gledali u čuvenoj Arinoj elektropionir-sobi u potkrovlju njegove rodne kuće u Kragujevcu.
        Bila je to, naravno, VHS kopija pomenutog ostvarenja, na koju se naslanjala glava gazdinog plejera, svaki čas tražeći da joj se menja azimut ne bi li slika koliko toliko bila u koloru, a prevod iole razumljiv. No, i pored tih problema, “Do kraja sveta” sa čuvenim saundtrakom izdvaja se kao kruna u omanjem kraljevstvu svekolikog “Cinema-landa”.