Često mi pada teško da objašnjavam sopstvene čitalačke afinitete, naročito ako u njima prepoznajem jasnu granicu između apsolutno suprotnih književnih žanrova, ali evo prilike da, ipak, iznađem i na koncu razumem značaj takve, nazovi, lične podvojenosti.
Na samom početku, priznajem, nikada nisam voleo knjigu onako kako je to polazilo za srcem onima koje su ljubomorno gledali na kraju školske godine, kada bi za korak skraćivali put od ukupno osam do prve značajne “epolete”, one s činom Vukovca. Zamarale su me beskrajne opservacije na temu međuljudskih odnosa te kilometarski opisi prirode, najčešće nedovoljno ubedljivi, u biti egzibicionistički proizvodi nagona ovoliko ili onoliko talentovanih majstora reči. Moj svet bio je svet igre, i veoma teško me je bilo naterati na “kosu tanku, uspravnu debelu”, još teže na razlomke i pojmove iz egzaktnih, pa i društvenih nauka. Uglavnom bih čitao ono što me je zanimalo, a to što me je zanimalo gotovo bez izuzetka ne bi se poklapalo sa školskim planom i programom. Otuda i muke moje majke koja bi satima pokušavala da mi pomogne prilikom rešavanja najtežeg domaćeg zadatka na svetu – učenja pesmica. Ajoj, koliko je tu samo suza proliveno i njenih živaca pokidano, a sve zato što mi duša od početka beše usidrena bliže kreativnoj, nego li naučničkoj obali sveznanja.
No, ipak, dobro se sećam zabavišta i prve pročitane knjige na sopstvenu inicijativu. Beše to “Devojčica sa žigicama”, koju sam posudio kao novi član školske biblioteke. Ona u
Devojčica sa žigicama
snegu, bosih nogu sa svega nekoliko šibica i velikom životnom patnjom, koja se kao lajtmotiv naslanjala na jednu od najomiljenijh knjiga iz tzv. predškolskog perioda – “Olovni vojnik”. Neću preskočiti ni tvrdo ukoričeni “Mapet šou” i na žutoj pozadini belom naslovljeno “Biberče”, ali je iz tog perioda svakako najbajkovitiji bio “Čardak ni na nebu ni na zemli”. Imao je elemente horora i fantastike koji me poput najlepših cvetova na površini skrivenih jezera i dan danas zadivljuju kad na njih nabasam tamo negde duboko u šumi književnih pravaca.
Biberče
Eto, vidite, ako bih se još malo pozabavio svojim sećanjem verovatno bih uspeo do tančina da vam opišem izgled mojih prvih knjiga. To, međutim, ne važi za one koje su dolazile od prvog do osmog razreda, jer sve te knjige behu nametnute kao obavezno štivo u procesu form(at)iranja moje adolescentne ličnosti na putu ka ozbiljnim godinama. Što ne bi bio nikakav problem da nije postojao policajac (pedagog) koji je sve vreme tražio da se znaju: imena glavnih junaka, lajtmotivi, uvodi, razrade i zaključci, poruke i stilske figure, jednom rečju sve što pripada sistemu gluvom za vapaje dece koja više vole da sama maštaju (i pišu) nego li da im se nameće tuđe slovo.
Ne kažem da je knjiško obrazovanje ujedno i omča o dečijem vratu, ali svakako trebalo bi tim “zvrk” glavama usađivati važnost slobode, koje suštinski nema bez mogućnosti izbora između onoga što preporučuje škola, i knjiga koje bi učenici radije da sami otkrivaju i čitaju, možda ih odbace posle nekoliko stranica, pa znajući šta im se ne sviđa pronađu pravi naslov…
Svejedno, ne bih se mogao pohvaliti bogznakakvim ljubovanjem sa “obaveznom lektirom” i moja prva (ozbiljna) knjiga dolazi s pubertetom , kada mlado biće ima potrebu da upozna sebe pa neretko to čini čitajući knjige koje ne daju toliko odgovore koliko nameću pitanja u ravni psihologije prijemčive prosečno obrazovanom čoveku.
Herman Hese
”Stepski vuk” Hermana Hesea, štivo koje mi je došlo do ruku u drugom polugodištu prve godine srednje škole, dakako, odobrovoljlo me je da nakon apstinencije ala “Ne okreći se
Karlos Kastaneda
sine”, ipak, krenem u rikverc pisanoj reči i u njoj pronađem dopunu za mnogobrojna muzička otkrića, a sve zajedno na istom onom (vučjem) tragu usred nepregledne stepe života.
Kale mi je tih meseci dao “Primalni krik” Artura Džanova, al’ ja to ništa nisam shvatio, za razliku od knjiga iz kompleta Karlosa Kastanede, čekanih nedeljama da poštom stignu iz beogradskg “Bigz-a”. Dogodovštine sa indijanskim opijatima i pouke koje su proisticale sa svakim novim piščevim halucinogenim iskustvom shvatao sam ozbiljno, pokušavajući da napravim paralelu, i tu mi se nekako uvek nit prekidala, verovatno jer sam za razlku od svojih vršnjaka sporije sazrevao i često se plašio da svoj duh mažem katranom ne bi li video kako je to kada ga život potom uvalja u perje.
Isak Baševis Singer
Singerovog “Rob-a” prethodnopomenuti Kale poklonio mi je za “nekitamobeše” rođendan, a Kamijevog “Stranca” pročitao sam pre nego je stigao na vrh liste o kojoj se, inače, brinula moja razredna u srednjoj Tehničkoj školi u Kragujevcu. Heseova “Igra staklenih perli”, “Sidarta” i “Demijan” desili su se takođe “nekako s (tog) proljeća”, ali bih od pomenutog pisca, ipak, izdvojio “Narcisa i zlatoustog”, knjgu koja možda nije tako slojevita poput “Đinđuva”, ali je veoma zanimljiva jer levitira između svetovog i duhovnog, ma koliko se voda s tog izvora razlikovala od
Daglas Adams
one koja će me kasnije zapljusnuti na ušću?!?
Već sam pomenuo da mi je omiljeni žanr naučna fantastika, i to nije slučajno. Kompjuter sam imao među prvima u školi, tehnologija me je oduvek zanimala, i ako se na to doda psihološki momenat u literaturi koju sam već naveo, dobije se roman koji će definitivno promeniti moj ugao gledanja na književnost, pa i na život uopšte.
”Vodič kroz galaksiju za autostopere”, Daglasa Adamsa dobio sam od Vlade Kadića, da bih nakon čitanja u dahu, a bez znanja vlasnika knjige istu posudio svom najboljem drugu Arsenijević Nenadu, nakon čega dotični (bez peškira na glavi) zna sve moguće i nemoguće citate, baš kao i moja sestra Ana te bezbroj onih koji su u toj suludoj avanturi iracionalnog preskočili nekoliko miliona prepreka do spoznaje i suštine.
Čudno je to, možda i ne, tek, ja danas “Vodiča” držim do jednako važnog melema za dušu ovu ko što behu i biseri sa bogougodnog niza Vladike Nikolaja Velimirovića ili Vladete Jerotića… Zaista ne bih ovom prilikom pokušavao da pronalazim dodirne tačke tih dvaju književnih svetova pošto nisam siguran da li ih uopšte i ima. Jednostavno je tako. To volim i pronalazim deliće dragulja istine koja nema početak, a nadam se ni kraj.
Mada, ovaj se tekst uopšte ne bi razlikovao sve i da je drugačije.
