Aktivnosti i interesovanja

Aktivnosti

 

         Nekada me je zanimalo novinarstvo kao profesija kroz koju se mogao izraziti bunt protiv određenog političkog, odnosno ideološkog sistema, ali pošto se na kraju te “likovne kolonije” ispostavilo da su sve boje iste, odnosno to da će nebo iznad Srbije još dugo, dugo ostati zagasito sivo, i moj fokus interesovanja premestio se ka novim horizontima informatičke (r)evolucije. Naime, kroz razne forme digitalnog izražavanja često “izdižem” sopstvenu individualnost, neretko služeći se sarkazmom i samokritikom kao otvorima na dvogledu iskrenosti paloga čoveka.
          Iza tog okulara, očekivano, sve govori u prilog osećaju da je nada u suštinskom smislu bezvredna… Samo, to srećom traje dok ne zavlada treptaj i neki racionalniji mrak, t.j. dok ono što bila je nemoć ne postane jasno ukazanje na neprolaznost i suprotno njoj, krhkost materijalnog sveta.
         Osvajač se ne plaši.
         I to mu je, mislim, najslabija tačka.
         Ja nisam filozof, još manje naučnik a, ipak, dve trećine vremena tokom dana utrošim na, ne mojte se mrštiti – razmišljanje.
         Ali, da se razumemo, nisu to misli tek tako prosute u vetar bez prirodne potrebe da opraše pokoji cvet što čekajući zujanje stremi smislu života, razume se, ali, sporadičlno osetim da i one druge, “zalutale kćeri ganglija” nisu napuštena deca, naprotiv…
         Šta je svemir – energija? Prostor? Materija?
         Ili, možda, beskonačnost koju Tvorac tvori koristeći našu ljubav, istu onu za koju smo mislili da je prokockano vreme?
         Ne znam, samo verujem da je uzaludnost mentalna zaraza koja je obuzela čovečanstvo s namerom velike braće da otkriju može li se vladati, a da pritom potčinjeni nemaju osećaj kako robuju u raljama lažnih socijalnih standarda. Jer da, lako je bilo na početku.
         Ljudi su ljude tlačili na konto primitivizma, a danas, kada svako zna šta je mikroprocesor i čemu sliuži blender, valjalo bi isprati mozgove i u njih ubaciti novi, brendirani operativni sistem.
         Pitam (se), ima li boljeg povodca od Interneta, radija, televizije, novina?
         I znam, zvuči poluparanoično, ali upravo me paradoks da duhom pripadam jednom, a telom drugom tasu zbilje inspiriše da nastavim dalje, kroz džunglu godina koje će na kraju, verujem,  dati oprost, utehu, a prethodno, i odgovore.

 

 

Interesovanja

 

          Ljudi uporno pokušavaju da se uklope u neki od postojećih kalupa ponašanja koji su, uzgred rečeno, kao satelitski tv-kanali čije dosadne sadržaje plaćamo lokalnom kablovskom distributeru.
          Pogledajte samo te blokove reklama u kojima svaki “Ciga hvali svoga konja”, i to na način koji se nimalo ne razlikuje od konkurencije.
         Ja, iskreno, nikada sebe nisam doživljavao kao osobu koja je sigurna u sebe, što, u stvari, olakšava teret na leđima svakodnevne potrebe da se nešto dokazuje, tvrdi, ubeđuje i prisilno misli.
          Nemoguće je, naravno, skinuti okove građanskog društva, tim pre što upravo ono, omamljeno svojim odrazom u ogledalima solitera ne vidi dalje od periferije t.j. tzv. urbane kulture, mada se iza te slike krije čitav jedan svet, ne toliko neotkriven koliko zaboravljen.
          Ja hoću da prekoračim taj prag i da pronađem mesto na kojem bi se moglo sanjati slobodnije i mirnije, ali bez osećaja koji ima težak bolesnik u karantinu. Bez osećaja odbačenosti, izolovanosti ili bilo kog drugog asocijalne prirode.
          Jer, takav život ne bi bio ništa manje težak od ovog, kada bi se, jelte, svesno čovek odlučio da postane Robinzon Kruso.
          Krug nade se okrećući se ne opire ni ostalim putanjama, ali srećom, nebo je beskonačno da bi se nesmotreno zalutalo.