Novinar sam od 1998. godine.
Drugim rečima, najbolji period života protekao mi je u raznim redakcijama, u početku zamagljenim od duvanskog dima i bez slobodne kucaće mašine, a kasnije ulickanim od donacija raznoraznih belosvetskih fondacija, ili, u prevodu perača para.
No,ipak, kao jedan od glavnih razloga zbog kojeg sam se “zalepio” baš za žurnalizam ne bih izdvojio potrebu da stanem na put toj večitoj muzi demokratije – nepravdi, već činjenicu da mi je bavljenje ovim poslom omogućilo da na radnom mestu usavršavam i ona znanja koja su do tada bila ljubomorno rezervisana isključivo za slobodno vreme.
Hobi je postao izazov sudbine, i tu nije bilo nikakvog straha jer je postojala mogućnost da se kreira i uživa, da se, jednom rečju, igra.
A ljudi uporno pokušavaju da se uklope u neki od postojećih kalupa ponašanja koji su, uzgred rečeno, kao satelitski tv-kanali čije dosadne sadržaje plaćamo lokalnom kablovskom distributeru.
Pogledajte samo te blokove reklama u kojima svaki “Ciga hvali svoga konja”, i to na način koji se nimalo ne razlikuje od konkurencije.
Ja, iskreno, nikada sebe nisam doživljavao kao osobu koja je sigurna u sebe, što, u stvari, olakšava teret na leđima svakodnevne potrebe da se nešto dokazuje, tvrdi, ubeđuje i prisilno misli.
Nemoguće je, naravno, skinuti okove građanskog društva, tim pre što upravo ono, omamljeno svojim odrazom u ogledalima solitera ne vidi dalje od periferije t.j. tzv. urbane kulture, mada se iza te slike krije čitav jedan svet, ne toliko neotkriven koliko zaboravljen.
Lično bih da prekoračim taj prag i da pronađem mesto na kojem bi se moglo sanjati slobodnije i mirnije, ali bez osećaja koji ima težak bolesnik u karantinu. Bez osećaja odbačenosti, izolovanosti ili bilo kog drugog asocijalne prirode.
Jer, takav život ne bi bio ništa manje težak od ovog, kada bi se, jelte, svesno čovek odlučio da postane Robinzon Kruso.
Krug nade se okrećući se ne opire ni ostalim putanjama, ali srećom, nebo je beskonačno da bi se nesmotreno zalutalo.
Fantasticno napisano otkrice o cinjenicnom stanju srpkog drustva, srzi srpskog mentaliteta i sivo-tamnoj buducnosti te (nase?) nacije sa gore navedenim opisima kroz objavljeni tekst.
Svaka pohvala!
Sa postovanjem,
Aleksandra Jakovljevic
Pre nekoliko godina imao sam sreću da budem jedan od polaznika Novosadske škole novinarstva, gde su nam iz nedelje u nedelju dovodili razne vedete (i sa i bez navodnika) srpskog žurnalizma.
Bila je to prilika da bez velikog truda i sasvim neposredno dođemo do informacija o profesiji kojom se bavimo, a da uzgred znamo kako ono što će nam se reći ne postoji u brojnim udžbenicima, priručnicima ili edukativnim izdanjima drugog tipa…
Elem, dobro se sećam predavanja Aleksandra Gajina na temu pravilnog disanja, dikcije i stava koji bi trebalo da imamo kada stanemo pred mikrofon ili ispred kamere, svejedno… Tom prilikom on je insistirao na tome da naš poziv određuje izvesne norme ponašanja, ali i psihološkog stanja u kojem moramo biti dok obavljamo svakodnevne zadatke.
“Ako želite da postanete i budete novinari”, rekao je, “vi onda nikaKo ne smete biti introvertne osobe. Recimo, da se stidite, ili da vas budete sramežljivi…”.
I dan danas sam uveren u dobre namere prvaka Srpskog narodnog pozorišta dok nam je otkrivao jednu od tajni (zapravo i svog) zanata, ali čini mi se da je ekstrovertnost pojedinih krotitelja naše stvarnosti prešla sve granice pristojnog ponašanja, odnosno kulture, ujedno i zdravog razuma.
Uvek su nas učili da ono što ćemo “prosuti u etar” moramo osmisliti tako da ispred sebe vidimo milione ljudi koji to gledaju i slušaju, a ja, međutim, u životu nisam čuo pravilo koje više frustrira od tog.
Uostalom, zar to što smo bez realnog kontakta sa narodom nije ujedno i prilika da odagnamo tremu i šansa da budemo svoji, da pocrvenimo ili pustimo suzu, da dreknemo, ili govorimo nadahnuto, poput pesnika, a ne nalik na (da prostiš) uspaljenog pevca koji juri kokoške po dvorištu…
Subjektivno novinarstvo kroz vizir objektivnog sagledavanja ljudi i situacija, verujem da je jedini kurs koji bi trebalo slediti ne bi li se taknulo srce javnosti i sačuvalo ono malo duše što nam luta i traži smisao.
Beše ovo Aleksandra krajnje izokolan način da ti se najiskrenije zahvalim na prethodnom komentaru.
Živela!
“Subjektivno novinarstvo kroz vizir objektivnog sagledavanja ljudi i situacija, verujem da je jedini kurs koji bi trebalo slediti ne bi li se taknulo srce javnosti i sačuvalo ono malo duše što nam luta i traži smisao”
Sta reci, a ne zaplakati…Prosto ne mogu da pronadjem pogodne izraze koje bih mogao da uklopim u smislenu recenicu, kojom bih opisao sve sto sam sa teskom mukom naterao sebe da procitam. I da, jos gore da “shvatim”…Gari, ako ti sebe smatras novinarom onda katanac na sve televizije, novine…
Ne sviđa ti se kako razmišljam i pišem, i to je sasvim u redu.
Ali povrh svih napora da sebe uverim u suprotno, čini mi se da, ipak, nemaš dobre namere!
Danas sam prvi put odgledala Vasu emisiju i odusevila se! Ne razumem se u novinarstvo, ali Emislija (namerno i potpuno zasluzeno veliko “E”) je apsolutno i stoprocentno nesto do sad nevidjeno, sto nam je trebalo na ovim prostorima da nas onako odistinski nasmeje i na lezeran nacin uvede u ozbiljne teme. Tolika kolicina pozitivne energije i spontanosti izbija iz Vas, cini mi se, da uopste ne zalite zato sto vas je sudbina “gurnula” na drugu, neocekivanu stranu! Da se primetiti da niste jos jedna osoba u nizu koja ceni i ciju izvestacenost cene, kako bi se postigao neki ‘rejting’!
Jos bih htela da Vam kazem da ostanete kreativni i autenticni i nastavite da nam mamite osmehe na lica…!
Za kraj cu Vam napisati nesto sto je Mesa napisao u svome “Dervisu”… kaze ovako:
“Nesreca je sto kod nas niko ne misli da je na pravom mjestu i svako svakome je moguci suparnik; ljudi preziru one koji ne uspiju, a mrze one koji se uspnu iznad njih; navikni se na prezir ako zelis mir, ili na mrznju ako pristanes na borbu.”
Prošao zemljotres. Ne smem da spavam. Menjam kanale…i bum! Kakvo osveženje, a tako je skroman taj pristup da ga i ne primetiš. Pitko, profesionalno… Studiram noinarstvu (u Beogradu) i nešto mi klimav elan u poslednje vreme, kad eto dodatne inspiracije.
Pozdrav bdijući,
Kristina J.
Ja na taj “bum” gledam najprostije moguće – imao sam sreće da kao novinar iskočim iz koloseka (nadgledane) informative, te da istu rasteretim forme, a sačuvam joj suštinu. U Srbiji to najčešće znači da te ljudi ne kapiraju na prvo slušanje, što najčešće i nije problem jer si i sam(a) ponekad u mentalnom klinču da razgraničiš jeste li to žurnalizam ili ne? Ja, na primer, verujem da to što radim češće nije nego što jeste novinarsto. Polazim od toga da kritika uistinu važi za sasvim legitiman žanr, ali da li si videla da se neko ko je profesionalno neguje krivelji pred kamerom i dere? Otud se i sam pomalo stidim što u trideset i petoj godini života, a posle skoro 13 provedenih u raznoraznim redakcijama širom Srbije, još uvek se femkam kada me neko pita: “A čime se ti u stvari baviš?” Tako da sve što mogu da ti kažem a tiče se “klimavog elana” palo bi u vodu, jer spadam u retko srećne za koje se (a i ova dopiska to potvrđuje) malo, ili nimalo zna, a opet, to me ne sprečava da kao novinar u zemlji Dembeliji, ipak, budem svoj…
P.S.
Piši kad god želiš i o čemu god želiš. Biće mi drago da sarađujem i družim se s tobom koja tek dolazi!!! A pre toga, uz par minuta strpljenja za buffering, baci oko na: http://www.blip.tv/?search=slobodna%20tema;s=search;page=1
Dragi Igore,
Samo bih da te pozdravim i podrzim. Sjajan si!
Istomisljenica iz NS (54god)